Život je lep

Dobrodošli na moj blog

05.11.2017.

......

Jeste li nekad čuli da se dobro ikad nekom isplatilo? Iako činim dobro zbog sebe, jer ja tako želim, ne mogu, a da se ne zapitam dokle ide granica ljudske sebičnosti i bezobrazluka… Ako iskreno pokažeš da ti je do nečeg stalo,znači li to da si lupio sebi etiketu na ledja:- „Ja sam budala.!“ Greota ne zajebavati me. Evo, pitam se,i ne umem da objasnim sebi da li ipak treba biti bezosećajan drkoš,da bi kao nešto u životu bolje prošao? Ne znam,ali sigurna sam, mora da je mnogo teško i tužno živeti bez emocija. Žalosno mi,šta znam… Na žalost,realnost je surovija od mog ubeđenja,ali me ne ugrožava da te kao čoveka zavolim, da ti verujem,da ti oprostim,da te opradvam i opet zavolim i verujem. Možda,ipak na kraju ovih mojih random misli i ispadnem budala. Nisam osvetoljubiva, ni zlopamtilo, ali me eto zbunjuje sve ovo, jer ako se uvek ista stvar debelo obije o moju glavu, znači da nešto ne radim dobro. To valjda opet sugeriše na to :budi go*no,bolje ćeš proći. Ne znam. Nisam se do sad dala ubediti u to… Evo,sela sam po prvi put sama sa sobom, pokušavajući da razgovaram sa svojom verom u ljude. Sad možda delujem i ludo što pričam sama sa sobom,ali ne, biće da sam ludja što i dalje pričam sa nekim ljudima. Mnogo proseravanja stane u njihovo „stalo mi je!“.Mnogo. I sad, činjenično stanje je: da su to loši ljudi,al’ ja ipak premostim. Ne znam zašto,al’ se pitam dokle? Kao da mi nije dosta izgovora.. Ne mogu sad. Samo da si ranije. Čekam te juče. Izvini,al’ ne mogu nikad. Bitch! Zar ne??? Nekad mi je stvarno žao za svaku emociju bačenu na pogrešne ljude. Bude me stid svake lepe reči…

04.11.2017.

Privatno

Kad me spopadne misao o tebi, ja je ignorišem nadajući da će otići. Otvorim širom prozor da uđe više vazduha, ali brzo zatvorim, jer kroz prozor srce hoće tebi.. Branim se razumom, smirujem se ali malo djubre kidiše i vuče,otima se. Ne da mi da zaboravim. Ono drnda ko kad kradeš trešnje Uzlupalo se. Probalo je jednom kroz vrata da klizne i to se po njega završilo jako tragično bilo je modro, bolelo je, i od tada mu više ništa ne verujem. Bila sam ljuta,svašta sam mu rekla, ali ono je neposlušno jedno malo balavo dete okrene glavu i zvrji u prazno. Onda sam odlučila da sa njim više ne komuniciram i sada mislim da je ono na mene ljuto. Danima ne izlazi iz ćoška, zgužvalo se, dehidriralo, govori mi da ono nije za moju hladnu glavu. Hej, moje sopstveno srce igra igru protiv mene Svo je protiv toga da te zaboravim. Ono je odlučilo, kao da se ja ništa ne pitam i ja mu izgleda baš ništa ne mogu.

04.11.2017.

Privatno

Ne volim kada se ovako raspilavim, kada mi je mozak poput gnjecave smese, neupotrebljiv. Razmišljam o milion stvari, a nikako da registrujem i zgrabim, bar jednu, onu pravu misao. I nije do tuge… Tuga je blaža varijanta. Ovo je ono ko kad zanemiš, ko kad gubiš vitalne funkcije nekim čudnim redom, i čini ti se da ovaj trenutak sad, traje čitav jedan mali život. Teško je i pisati, u kakva sve čudna stanja čovek za života upada. Čudno neko ovo moje stanje… Tišina, koja je još juče bila dobri stari gost, odjednom to više nije. Čak je možeš videti u nekom novom obliku, kako leti kroz prostor , i ceri se, jer iz svakog ugla sablasno izgleda, i nepobedivo. Rekao bi nešto tek da prekineš ovo smorno stanje, a kao da baš ničeg ne možeš da se setiš. Izgleda, da me emocija, ovaj put, onako žargonski rečeno, pukla baš gde ne treba.

24.10.2017.

...

Ko da objasni ove valove sećanja kad zapljusnu??! A ti onako, u po dana, ženski raščupana još uvek u pidzami,piješ sto prvu kafu po redu, nenaspavana,umorna, i posle 13h spavanja. U pozadini pesma, odnekud poznata, tek onoliko, da zapevaš svaku treću reč… Pevaš, jer ne voliš sebe tužnu.Pevaš, da ne jaukneš. Svi vremenom dođu pameti, kod tebe se ništa ne dešava. Poslednjih dana i ne znaš tačno ko si. Čovek? Robot? Čovek-robot? I tako, čekaš da se neke stvari dese, a kada se dese, ne znaš da li ti uopšte trebaju. Pa sve i da prestanu da se dešavaju stvari koje unose nemir, ti bi našla razlog, da ti opet nešto nije po volji. To su ti dani, kad te strah svojih misli… Ono kad nemaš nikakve emocije, nisi tužna, nisi srećna, nisi ništa. E, o tom pišem. Ono kad ti nešto nije ni crno ni belo, već bezbojno. Faza posmatranja sopstvenog života iz trećeģ lica traje i traje, a ti opet ne znaš šta je tebi u tebi. Kako je samo porazan rezultat računice između onog što smo dali i onog što smo dobili. I taj rezultat, kao trauma, juri te duž čitave linije života.


<< 11/2017 >>
nedponutosricetpetsub
01020304
05060708091011
12131415161718
19202122232425
2627282930

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
452

Powered by Blogger.ba